Selo Kljajićevo nalazi se na desetak kilometara od grada Sombora i deo je njegove opštine. Njegovu bogatu istoriju gradili su razni stanovnici, ali ponajviše uticaja ostavile su podunavske Švabe, koje su u tadašnjem selu Krnjaji bile nastanjene sredinom 18. veka.
Izgradili su domove, prvu crkvu i školu, a za skoro 200 godina života i rada u selu stvorili su selo poznato po zanatima i bogato zanatskim radionicama i prodavnicama. Nažalost, političke neprilike i planovi raseljavanja nakon Drugog svetskog rata, doveli su do toga da se nemačko življe raseli i internira u logore. Ostalo je tek nekoliko porodica, dok su ostali zauvek napustili svoja imanja. Na njihovo mesto dolaze kolonisti iz hrvatskih regija i opština (Lika, Kordun, Gorski Kotar i Žumberak), selo menja naziv u Kljajićevo, prema narodnom heroju Milošu Kljajiću i glavna grada privrede postaje poljoprivreda. Naredne godine bile su dobre po selo; proizvodnja i izvoz su bili na zavidnom nivou, ali su poslednje decenije novog doba donele stagnacije i opadanje, što broja stanovnika, što životnog standarda.
No, stanovnici Kljajićeva su vredni i predani ljudi, i svakim danom se trude da svoju zemlju obrađuju i svoje ognjište sačuvaju. Pored kuća modernije gradnje, još uvek se vide stare, švapske kuće, koje su novi domaćini preuredili za svoje potrebe. Škola je uređena i neki objekti su dograđeni, a crkva je danas pod upravom pravoslavne parohije. U pojedinim delovima sela mogu se još pronaći ostaci nemačkog groblja i tri kapele u okviru groblja. Nažalost, izgled ovih spomenika nije na zavidnom nivou, što je samo apel lokalnim vlastima da je potrebno njihovo uređenje i redovno održavanje. Sa ovakvim predlogom se slažu i potomci Nemaca iz Kljajićeva, jer za njih ova mesta imaju veliki kulturno-istorijski značaj. Bivši stanovnici i njihove porodice vraćaju se s vremena na vreme u ovo selo, da obiđu svoje kuće, crkvu, školu i groblje. Meštani se potrude da ih dočekaju kako dolikuje, prošetaju sa njima njihovim nekadašnjim ulicama, i zajedno obiđu ostatke kulturno-istorijskih spomenika. Tako je bilo i 2018. godine, kada je nekoliko desetina Nemaca došlo u posetu selu, a meštani i predstavnici mesne zajednice su u to ime priredili izložbu slika i predmeta autora Jenea Višinke. Sama dela bila su deo projekta „Čudo u Krnjaji- Nostalgija je nasledna“, izložena na mestu lokalne pijace. Kolekcija je bila bogata; radovi u drvetu, oslikani crepovi, heklani radovi, slike koje prikazuju nekadašnji izgled crkve i ulice oko nje, mamili su osmeh gostima i podsećali ih na neka davna i srećna vremena. Takođe, lokalci i gosti međusobno su razmenjivali priče o životu u selu nekad i sad, šta se to značajno promenilo, a šta je ostalo donekle isto. Prijateljski žamor širio se ulicama, ostavljajući utisak radosti i zadovoljstva.
Ovakvi susreti odušu toplinom i nostalgijom, jer vraćaju u život uspomene koje su nekada davno bile stvarnost. Za njih su ulice ovog sela nežna spona koja ih i dalje povezuje sa njihovom istorijom, tradicijom i kulturom, i za mnoge od njih koji su odatle otišli kao deca, one podsećaju na detinjstvo i dom. Simbolička snaga ovakvog mesta je u tome što ne dozvoljava da ovakve uspomene padnu u zaborav i što ih i dalje emotivno veže za deo njihovog identiteta i biografije. Saznanje da su uvek dobrodošli tamo odakle su potekli, hrani njihovu dušu i upotpunjuje identitet, čineći tako značajan deo njihovog društveno-kulturnog identiteta.
Autor: DEJANA KULEŠEVIĆ
