Termin kultura potiče od latinske reči colere, što znači gajiti, negovati; od iste reči potiče i pojam kolonizacije u smislu nastanjivanja novih teritorija, kao i reč kult (cultus), označavajući poštovanje ili obožavanje natprirodnih bića (bogova ili duhova). (Lazar, Koković, 2016).

Postoje brojna tumačenja i određenja samog pojma kulture, ali možemo reći da je kultura rezultat ljudskog promišljanja i delovanja, adaptacije na sredinu u kojoj ljudi žive i njihove posvećenosti društvenoj zajednici. Ona se formira pod uticajem iskustva, i njene vrednosti dalje se prenosi sa generacije na generaciju i prihvataju se kroz norme i obrasce. Društveni obrasci su vrednosno-normativne društvene tvorevine, koje osmišljavaju i usmeravaju ponašanje ljudi na svim poljima društvenog života, dok su norme, kao pravila ponašanja, duhovno jezgro svake kulture. Vrednosti su, pak, poželjna svojstva koja ljudi pridaju raznim pojavama, tj. subjektivne procene objektivnih ili pretpostavljenih svojstava pojava. (Mitrović, 2005)

Mnoštvo različitih definicija kulture rezultat su različitih naučnih pristupa u izučavanju istorijskih, antropoloških i društvenih pojava, ako i potrebe da se predmet istraživanja što preciznije odredi. Jedno moguće određenje glasilo bi da je kultura ukupnost materijalnih, intelektualnih i umetničkih tvorevina ljudi, njihovog ponašanja i delovanja, kojima se realizuju društveni odnosi i društvene aktivnosti, kao i svakog stvaralačkog izraza koji ne mora nužno biti i ostvaren. Postoji, međutim, bar jedno suštinsko obeležje kulture koje ne bi smelo da bude sporno, a to je njena istoričnost. Teško je osporiti da je kultura istorijska tvorevina, kao što je teško osporiti istoriju čoveka i društva. (Lazar, Koković, 2016)

Kako pojedini autori ističu (Šljukić, Janković, 2015), svaki trenutak ljudskog življenja je deo kulture. Ona je način života neke društvene celine. Shvatiti određenu kulturu znači upoznati način života nekog naroda, jer bez tog razumevanja ne bismo mogli u potpunosti razumeti ni sopstveni način života- našu kulturu. Sagledavajući kulturu kroz dihotomni model seoska-gradska kultura, seoska kultura se najčešće romantizuje i svodi na arhaizam, folklor, često sa negativnim predznakom. Dosadašnji razvojni procesi pokazali su da, što više se udaljavamo od tradicionalnog sela, svesni da nestaju i poslednji tragovi seljačkog društva, sve više počinjemo da cenimo te tradicionalne vrednosti, koje lagano blede iz naše svakodnevice. Javljaju se zalaganja za zaštitom kako materijalnih kulturnih dobara tako i drugih (duhovnih) vrednosti kao svedoka autentičnosti.

Tradicionalno selo ne poznaje kulturu kao posebno područje. Ona je sastavni deo svakodnevnog života, poput slobodnog vremena. To ne znači da društveni život sela nije imao i nema kulturne sadržaje; jednostavno, aktivnosti su bile povezane, i nisu se strogo odvajali radno i slobodno vreme, ekonomske i kulturne aktivnosti, rad i zabava. Tradicionalnu seljačku kulturu odlikuje sinkretizam kulturnih procesa i tvorevina; stvaraoci su anonimni, vrednosti se prenose usmenim putem, vrednosti i norme su postojane i sporo se menjaju, a hijerarhija vrednosti je stabilan sistem. (Šljukić, Janković, 2015)

Kada govorimo o ovoj kulturi treba imati u vidu da je tradicionalna kultura sela izrasla iz specifičnog načina proizvodnje i tvori specifičan način života. Pored toga, ona je stvarana dugo i strpljivo, a izvesna statičnost ove kulture više je pitanje (nametnutih) uslova života, nego slobodnog izbora. Predstave o seljačkoj kulturi uglavnom su stvarali i širili ljudi iz urbanih naselja, često obojeno jednom dozom predrasuda- ili su je nipodoštavali ili su je veličali kao prirodan i neiskvaren način života. (Šljukić, Janković, 2015)

Za seljaka, najvažnije vrednosti su njegova zemlja (glavna materijalna vrednost), njegova porodica (kao najvažnija društvena grupa), a kao najvažniji pojedinac ističe se domaćin kuće. Promene u načinu života tradicionalnog seljačkog društva dolaze većinom spolja- iz gradova kao velikih kulturnih sredina. Uticaj modernog, gradskog društva na ono seljačko zahvatio je sve oblasti društvenog života, pa tako i kulturu. Tradicionalna seoska (seljačka) kultura se razlaže i njeni elementi bivaju kombinovani sa novim kulturnim crtama koje dolaze izvana. Za razliku od ekonomske, transformacija seoske kulturne sfere tekla je sporije, prihvatana je površnije, a rezultirala je složenijim kombinacijama starog i novog. Prema brojnim mišljenjima, na selu više ne postoji narodna kultura, koja odiše autentičnošću, već kvazinarodna, novokomponovana ili hibridna kultura. (Šljukić, Janković, 2015) Mnogo je sličnija gradskoj kulturi, što ukazuje na izvesno izjednačavanje sela i grada. Postoji više medijuma putem kojih se gradski stil i način života širi na selo i preobražava staru i stvara novu kulturu. Najkonsekventniji medijumi su: migracije selo-grad, mas mediji, širenje tehničkih novotarija i uniformnost opšteg obrazovanja. (Koković, 2005) Jedan od glavnih uzroka (masovnog) preseljenja iz sela u gradove jeste pronalazak posla. Grad pruža različite mogućnosti i prilike za posao, koje mogu biti izvor veće zarade. Takođe, nastavak školovanja u srednjim školama i na fakultetima otvara priliku za seosku mladež da svoje perspektive proširi i promeni. Vraćajući se povremeno u svoja rodna mesta, sa sobom nose nove načine i obrasce ponašanja, svesno ili nesvesno preplićući ih sa onim starim. Masovni mediji, kroz različite sadržaje boje svakodnevicu i dokolicu seoskog stanovništva. Praćeni korišćenjem novih tehnologija i uživanja u virtuelnom svetu, otvaraju ljudima novi prozor u svet zabave i učenja.

No, neosporno je da su urbani i ruralni svet međusobno zavisni, jer i jedan i drugi doprinose razvoju i održivosti društva. Sela su gradovima izvor radne snage, a gradovi trebaju selima kao mesta u koja bi se „odlio“ višak stanovništva i tako rešio problem prenaseljenosti. Seosko stanovništvo je potrebno gradovima kao izvor vitalnosti i zdravlja, a gradovi su za sela poput laboratorija u kojima se pronalaze efikasniji metodi očuvanja zdravlja. Gradu i industrijskom društvu potrebni su hrana i sirovine, a selu industrisjki proizvodi i trgovina. Grad je mesto pronalazaka i otkrića, dinamički faktor stalnog procesa promena, usavršavanja i adaptacije. S druge strane, selo ublažava urbani dinamizam i umanjuje opasnost od kidanja značajnih društveno-kulturnih veza. Jednostavno, gradu je potrebno selo da se progres ne bi pretvorio u anarhiju, a selu je grad potreban da se stabilnost ne bi pretvorila u stagnaciju. (Šljukić, 2012)

Kada je reč o kulturi, upravo ovo prožimanje ukazuje na to da su selo i grad komplementarni: dok grad ima ulogu inovatora određene nacionalne kulture, selo preuzima ulogu očuvanja tradicionalne, nacionalne kulture. (Šljukić, Janković, 2015) Važno je istaći da selu ne treba nametati na silu gradske obrasce ponašanja, iako je neosporno da su već poprilično ostavili traga i da se i dalje upliću. Potrebno je razvijati senzibilitet za narodnu, seosku kulturu, jer ona čuva obrise posebnog načina života, reprodukujući tako autentične kulturne obrasce, vrednosti i norme.

• Category Title

AUTOR: Dejana Kulešević

Izvori:

1. Koković, D. (2005). Pukotine kulture. Novi Sad: Prometej
2. Lazar, Ž., Koković, D. (2016). Sociologija kulture, skripta
3. Mitrović, M. M. (2005). Sociologija: osnovni pojmovi i problemi. Beograd: Pravni fakultet, Centar za publikacije
4. Šljukić, S. (2012). Selo i održivost srpskog društva: kulturni aspekti, prezentacija, Vrnjačka Banja
5. Šljukuć, S., Janković, D. (2015). Selo u sociološkom ogledalu. Novi Sad: Mediterran Publishing