Nedavno je u selu Kljajićevu, nadomak grada Sombora, održana svečanost povodom obeležavanja 75 godina od kolonizacije. Davne 1945/46. godine kolonizovano je preko hiljadu porodica mahom srpske nacionalnosti, iz područja Korduna, Gorskog Kotara, Like i Žumberka.
Na prostoru današnjeg sela prvo spominjano naselje je Szent Király (Sentkiralj, Sveti Kralj) davne 1391. godine. Takođe, postoje podaci da se u okviru turskih popisa iz 16. veka pominje pod nazivom Krnjaja. Pod tim imenom, selo je zapisano 1601. godine. Pre Drugog svetskog rata Kljajićevo je bilo jedno od ekonomsko jačih sela. Plodno zemljište uslovilo je da glavna grana privrede bude poljoprivreda, a poznato je bilo i po izvozu pšenice, kukuruza i šećerne repe.
U 18. veku, selo naseljavaju nemačke porodice, koje grade svoju crkvu i prvu školu, a u kasnijim decenijama svoj život žive rame uz rame sa drugim narodima, kao što su Mađari, Bunjevci, i drugi. Proces migracija koji je usledio nakon Drugog svetskog rata, posle raseljavanja nemačkog življa, značajno je izmenio sliku Kljajićeva. Selo je kolonizovano; doseljenici sa Korduna, Like, Gorskog Kotara i Žumberka naseljavaju opustele kuće i imanja, a samo selo, 1948. godine, menja svoj naziv u Kljajićevo, prema imenu narodnog heroja Miloša Kljajića. Slede godine mukotrpnog prilagođavanja, osnaživanja porodica, jer to su bile posleratne godine kada je većina ostala bez igde ičega, uslovljeni da se seli u druge krajeve. U svojim torbacima i drvenim koferima poneli su mrvu stvari i parče svog identiteta.
Već 75 godina potomci doseljenika iz Drugog svetskog rata vode svoje porodične živote sledeći stope svojih predaka, prisećajući se starih vrednosti kroz suživot sa svojim komšijama, obeležavanje i prazničenje značajnih datuma, kroz pisanje o svojoj istoriji i negovanje starih zanata i radinosti. Na taj način oni grade napukle zidove tradicije i ne daju da padne u zaborav sva ona veličina prošlih vremena. Usled procesa prisilnih migracija, u ovom slučaju izazvanih posleratnom politikom i planovima raseljavanja, kako srpskog stanovništva u Hrvatskoj, tako i nemačkog u Vojvodini, narod je bio primoran da napusti svoja ognjišta, da ide „trbuhom za kruhom“ i da prilagodi novinama svoje već ustaljene društveno-kulturne identitete. Da bi se to saznanje sačuvalo od zaborava, na inicijativu predstavnika mesne zajednice i lokalnih udruženja „Rubac“ i „Kljajićevo-centar“, obeležena je svečanost povodom 75 godina od kolonizacije sela Kljajićeva. Usled nastale situacije nije bilo moguće okupljanje većeg broja ljudi, ali svakako je važno napomenuti da, u godinama koje slede, obeležavanje ovakvih jubileja je izuzetno važno. Za selo koje počiva na kolonističkim temeljima, veličanje takvih datuma znači i snažnije veličanje kulturnog nasleđa! Podršku za njihovu organizaciju selo mora imati i od gradske/opštinske vlasti, jer to je deo i njihovog društveno-kulturnog miljea. To je način da se sačuva iskra zajedničkog identiteta, kojim se ljudi podsećaju na svu žrtvu podnetu davnih dana. Ovaj događaj je tu da udahne život ljudima i (ponovo) ih poveže sa njihovim korenima. Da se sete, pamte i prenose. Članovi udruženja i predstavnici lokalne zajednice sastali su se u centru sela i svečanost započeli polaganjem venca na spomenik narodnog heroja Miloša Kljajića. Otuda su se uputili na železničku stanicu, na kojoj su simbolično dočekali voz sa „kolonistima“. Nekoliko Kljajićevčana i Kljajićevčanki prerušenih u starinsku odeću, izašlo je iz voza, noseći kofere i darove, kao što su to davne '45/46. učinili njihovi preci kolonisti, a žitelji su ih počastili hlebom iz starog kraja- kuruzovnicom (kukuruznim hlebom). Pozdravljeni su toplim rečima mladog pisca iz Kljajićeva, Borislava Kosanovića: „Meni su pripali čast i obaveza da vas rečima dočekam. Da sačekam, simbolično nazvan, voz bez voznog reda. (---) Ja pišem i pisanjem čuvam od zaborava. Gradim srušeno, zidam spaljeno, oživljavam umrlo. Tako pokušavam da se odužim onima koji dolaze posle mene. (---) U prošlost ne možemo, pa neka bar sećanje bude živo, zbog naših starih, nas i naše dece. I neka život nikad više ne donese ovom narodu vozove bez voznog reda koji će lutati šinama prosutim po brdima i ravnicama ka nepoznatom.“ Stihove rodoljubivih pesama pročitali su Mošo Novković i Nikola Kos, a nakon tople dobrodošlice, druženje su nastavili u Domu kulture, gde su uživali u izložbi ručnih radova Ivane Radičanin.
Ovo stara stanica je mesto koje ima istorijski značaj za stanovnike sela Kljajićeva, jer ih, između ostalog, podseća na svu „žalost i slavu“ njihovog roda, a sve je to u cilju jačanja kolektivnog, ali i ličnog identiteta. Ljudi stalno odlaze i dolaze, idu i tragaju za boljim životom i na tom putu urezuju brazde koje vreme ne može da obriše. Ponekad, kada pronađu svoje mesto pod suncem, prestaju da lutaju i prigrle neko novo mesto kao svoje. Zato su ovakvi događaji važni- da nas podsete na te trenutke, sačuvaju identitet i pomognu ljudima da održe povezanost pojedinca i društvene zajednice, nadograđujući tako etničku i nacionalnu pripadnost. Istorijsko sećanje zavisi od identiteta, kao što i identitet zavisi od sećanja, i oboje su konstrukcije koje se vremenom menjaju. To sećanje je deo društvenog znanja kojeg se zajednica ne bi smela odricati lako. Mesta sećanja takođe predstavljaju riznice istorijskih vrednosti, iz kojeg zajednice crpe životnu snagu. Ovakvi događaji su naš način da kažemo da smo ostavili trag u vremenu, da smo svojim delima obeležili jedno vreme i predali svojim potomcima entitet bez kog oni ne bi bili to što jesu danas.
Autor: DEJANA KULEŠEVIĆ
Izvori:
Vukoičić, Jelena (2015). Prostor, sećanje i identitet- uloga komemoracija u jačanju nacionalnih kolektiviteta, u Pavle Milenković, Snežana Stojšin i Ana Pajvančić-Cizelj (ur): Društvo i prostor. Epistemologija prostor. Društveni prostor i kulturnoistorijska značenja: zbornik radova. Beograd: Srpsko sociološko društvo: Institut za uporedno pravo; Novi Sad: Filozofski fakultet, str. 183-194.
https://www.sombor.rs/mz-kljajicevo/
